Скачать шаблон Joomla с JooMix.org
-->
Спомен-биста Драгана Алемпијевића у Лучанима

Херој из центра града

У центру Лучана, на зеленој површини у непосредној близини степеништа за Нову колонију постављена је биста у част Драгана Алемпијевића (1921 - 1942). Мада дневно више стотина људи прође поред тог помен-обележја тог младића, загледаног у крстачка брда, за многе од њих би се са сигурношћу могло рећи да не знају ко је заправо био Драган Алемпијевић. Како његове заслуге за народ не би биле заборављене и остале једино записане мећу корицама неких старих књига, тако ће у наставку бити пренети записи из књиге ДРАГАЧЕВО, Радована М. Маринковића, Томислава Протића и Јована Радовановића.

У Првом батаљону Друге пролетерске борио се ДРАГАН АЛЕМПИЈЕВИЋ ВОЈВОДА из Лисица, ђак учитељске школе у Ужицу. Био је омиљен међу друговима, висок као бор, леп као јабука. У данима Ужичке републике борио се међу пожешким партизанима. У Другој пролетерској - сваки задатак, сваку борбу, прихватао са одушевљењем. Био је неуморан и као политички и као културни радник. У сећањима сабораца остао је упамћен као изванредно спреман и способан борац.

Уочи 1. маја 1942. Први батаљон, с њим и Прва (Пожешка) чета, спремао се да достојно, у борби, прослави пролетерски празник. После објашњавања задатака, после четне конференције, борци су се одмарали и певали борбене и револуционарне песме. Певали су "Митровчанку", "Билећанку" и друге, затим италијанску "Avanti popolo (Напред народе)". "То је био јединствен многољудни хор у коме се истицао дубоки глас Драгана Алемпијевића Војводе и високи глас Слободанке Недељковић, четне болничарке".

Ове ноћи је и Драган Алемпијевић кренуо у свој последњи окршај, у последњи јуриш. У расвит зоре чета је стигла у Поткамен, голу чуку изнад Чајнича. Ту је застала да се одмори пред напад наdalempijevic италијанске бункере, који нису били далеко. Чекање се одужило. Борци су били нестрпљиви. Јово Стаматовић пише шта је даље било:

"Војвода хоће да запали цигарету, због чега га другови прекоравају, јер Италијани могу пре времена да нас примете. Али, како у овој напетости и неизвесности задржати страсног пушача, и он подиже шаторско крило, пали цигарету и ставља је у рукав. Гута дим и даје другима да повуку говорећи да му никад није тако пријала цигарета, као да му је последња. Пера Милутиновић каже му, у шали, да ће некоме бити последња, само се унапред не зна коме."

Ускоро је дошло до напада на италијанске бункере и ровове. На команду "Јуриш!" - сви су као један кренули: бомбаши напред, за њима стрељачки строј. Прави пакао, писао је Стаматовић и наставио:

"У току напада пао је Драган Алемпијевић, пресечен митраљеским рафалом по стомаку, не изустивши ни једну реч. Његова лепа глава нагло је клонула и престало је да куца срце једног снажног човека, и, док ме је у грлу стезала туга, питао сам се зашто се људи уопште рађају с толико спољне и унутрашње лепоте, који пријањају човеку за душу. Шта ћу рећи његовој баки, ако се уопште вратим, кад пред мене изађе, тужна и ојађена, а ја сам га повео у партизане септембра 1941. године, када смо у Јелен Долу демолирали железничку станицу и спалили општинску архиву. Аћим и ја свратисмо код њега и он, до тада ванредно активан скојевац, није се ни предомишљао, већ је одмах пошао са нама. Његова бака, тужно гледајући за нама, рече ми: "Ти одведе мога Драгана". Кад сам се после рата срео с њом, кроз плач ми је упутила кратку реченицу која раздире душу и натерује сузе на очи: "А где оста мој Драган?". Све нас је дубоко дирнула погибија Драгана Алемпијевића".

У извештају партијског руководиоца батаљона Милосава Миће Матовића, упућеном штабу Бригаде, спомиње се и храбра погибија Драгана Алемпијевића. Матовић је њему посветио мало поглавље говорећи да је пао још један члан Партије, храбар борац, одличан друг и човек.

Top
Скачать шаблон Joomla с JooMix.org